“Nije smeće na cesti, smeće je u glavi, pa kud god ideš, nosiš ga sa sobom.”

Bila sam teenagerica kad sam pričala s maminom prijateljicom, imala je stresno razdoblje i ja sam ju pitala zašto ne uzme duži odmor i ode u vikendicu na more malo se opustiti. Rekla mi je: “Ne pomaže to, nije smeće na cesti, smeće je u glavi, pa kud god ideš, nosiš ga sa sobom.”

U zadnje vrijeme mi se ta rečenica često vraća.

Većina imigranata u Irsku je do sada prebrodila one početne probleme pa je sve više tema o svakodnevnom snalaženju i kvaliteti života.
Tipično našem balkanskom mentalitetu, najglasniji su oni koji imaju nešto loše za reći. Naravno, to su većinom oni koji nemaju nekakve kvaitetne kvalifikacije, edukacije, pa čak niti ambicije da ovdje završe nešto kako bi napredovali. Došli su ovdje računajući da će bez znanja i truda na brzinu zaraditi bogatstvo, a kad su shvatili da ipak lova ni ovdje ne pada s neba, onda im je Irska postala kriva za sve.
Otrov i ogorčenost izlaze iz svakog komentara, jer naravno, za sve je kriv netko drugi: do nedavno je to bila Hrvatska i Hrvati, sada su to Irska i Irci.

Par najzapaljivijih tema:

“Irci su lijeni i neuredni. Djeca su im neodgojena, Dublin je zmazan i pun džankija.”

Onak, nit SVI Irci mogu biti lijeni, nit neuredni, nit ikoji pripadnici ijednog naroda mogu svi biti ista kategorija. Naši pljuvači ne žele vidjeti da se u stvari ili kreću u krugovima loših ljudi, žive u najgorim kvartovima jer su najjeftiniji i ne žele se upitati ZAŠTO se kreću u takvim krugovima, šta uopće rade među takvim ljudima? Zašto se recimo ne kreću u krugovima direktora i managera? Zašto ne žive u dobrim kvartovima? Jer očito ne pripadaju u te krugove.

Naravno, mnogo je onih koji pristojno žive i zarađuju, onih koji odlično žive i zarađuju, ali ti ili šute ili su nadglasani od pljuvača.

Centar Dublina je fakat pun džankija i to zato jer tamo nažicaju najviše love i dobivaju besplatnu hranu i robu od silnih volontera koji svaku večer kruže centrom i dijele im potrepštine. Onaj tko cijeli Dublin mjeri po centru, naprosto nikad nije mrdnuo dalje ili jednostavno ne želi vidjeti koliko divnih kvartova grad ima. Ne moraš živjeti u centru. Ni u Finglasu.

Djeca su im neodgojena – e, da mi je naći jednu zemlju u kojoj teenageri ne rade kretenarije. Al fakat. Al ne, mi smo došli iz zemlje u kojoj su teenageri tak fini da hodaju gradom u odijelima, u krevetu su u osam, cugu i travu nikad nisu vidli a božemesačuvaj bilo kakvo divljanje, pa toga ima samo u Dublinu! A tek u naše doba, mi smo bili hodajući anđeli! Eh, ta današnja omladina…

“Cijene stanova:”
“Ma fakat nisu normalni sa tim cijenama stanova, lopovi nezasitni kaj se bogate na tuđim leđima, mora to jednom puknuti, sve će im se to obiti o glavu”

Kakav tipični horvaški jal. Kad mi po obali iznajmljujemo šupe sa predratnim namještajem za masne pare, to je normalno, pa kaj buju nama ti zmazani turisti koristili naše more za badava! Nek plate!
No, čim se nađemo s druge strane, odma hračkanje po tim pohlepnim Ircima kaj iznajmljuju šupe s predratnim namještajem za masne pare!

Istovremeno, svi samo gledaju iznose najma u Dublinu, no ne uspoređuju odnose plaće i najma. Ne uspoređuju cijene najmova u drugim velikim gradovima i omjere plaća i najma po drugim velikim gradovima u kojima IMA posla.

Razmišlja li itko zašto su cijene takve kakve jesu? Pa eto, jednostavno je: Ima previše posla! Previše posla je privuklo previše ljudi. Kad imaš zemlju u kojoj ima previše posla, a premalo stanova onda imaš skupe stanove.

Prosječna plaća je u Dublinu 4 puta veća nego u Zagrebu. Minimalac je u IE 3 puta veći nego u Hr. Cijene kupnje stanova u centru su iste. U Zagrebu ne možeš naći posao, u Dublinu ga biraš kak ti se sprdne. No, pljuvači se samo znaju zgražati nad Dublinom.

Onda kad dođeš iz zemlje u kojoj nema posla i nema plaća, ali zato u toj zemlji svi imaju stanove koje su roditeljii dobili u socijalizmu od države, doživiš potpuni šok: moraš platiti stan!

Jebemti zemlju u kojoj ima toliko posla da ga možeš mijenjati ko čarape, al idioti zmazani i neodgojeni nemaju stanova za nas! Viš kak naša zemlja, mi imamo stanova koliko hoćeš!

Trebali su Irci nama dati velike plaće za nekvalificirane poslove i besplatne ili jeftine stanove! Za sve naše nekvalificirane i needucirane pljuvače, trebali su Irci pripremiti crvene tepihe i sve nam servirati, a ako ne, bome ćemo reći svima kak u toj Irskoj niš ne valja!

Istini za volju, ne bi nam ni onda bili dobri, našli bi mi njima prigovor, jer u svari – nije problem u njima.

“Sve te priče o Irskoj su jedna laž, ja sam bio i ali sam se vratio jer svi lažu, tamo ništa ne valja”

Jer eto, ja sam navikao živjeti u roditeljskoj kući, zašto da se mučim ovdje u iznajmljenom stanu, božesačuvaj da bih dignuo kredit, a doma imam kuću na rodnoj grudi. Ok, nema doma baš posla, ali baka kuha naaaajbolji grah sa buncekom, mama kuha svaki dan, deda kupuje unucima odjeću, a njezini starci nam svake godine plate ljetovanje i skijanje. Ma di ću se ja trgati po toj šugavoj Irskoj, ništa ti stari moj tamo ne valja. Jedan je dom.

Niti je Irska savršena, niti je užasna. Irska je točno onakva kakvi smo mi sami.
“Nije smeće na cesti, smeće je u glavi, pa kud god ideš, nosiš ga sa sobom.”