Nedavno je jedna moja prijateljica izjavila kako joj je nezamislivo da netko živi u stranoj zemlji dugi niz godina i da ne nauči jezik te zemlje. I meni je to bilo nezamislivo.
Više nije.
Prije nekoliko godina je u Irsku došlo jako puno Poljaka. Došli su u tolikom broju da ovdje imaju svoje doktore, zubare, dućane, čak postoje reklame koje direktno ciljaju poljsku populaciju…
Osim toga, svi veći trgovački lanci imaju cijele redove polica koje nose naziv “Poland”. Inače iznad redova piše: fruits, vegetables, meat, homeware i slično, no imaju i redove Poland.
Nama su jako zanimljivi njihovi dućani jer se tamo može naći stvari koje inače Irci ne koriste, a mi smo na njih navikli: kiselo zelje, vanilin šećer, kobase, špek.
Prodavači/ce u poljskim dućanima ne govore ili jedva jedvice govore engleski! Nije mi jasno jel to zato kaj tamo dolaze samo Poljaci ili se s Ircima uspijevaju dogovoriti rukama i nogama.
Nemojte reći – mogli su ići na tečaj i naučiti jezik.
Pa, ono – aj realno zamislite – radite cijeli dan u dućanu, znanje jezika na poslu vam ne treba, navečer doma čekaju kuhanje, pranje, peglanje, derišta, tko je u stanju ići na tečaj? Na kraju krajeva, nekako se uspijevaju sporazumjeti, posao imaju, kaj im fali?
Situacija druga:
Mi spadamo u kategoriju fluent english speakers i naravno pričamo školski engleski. Irci naravno pričaju real life engleski ( evo još jedan primjer balkansko seljačkog izražavanja).
Vrlo je lako razgovarati s većinom Iraca lice u lice, no kad oni međusobno počnu bacati žargon spiku – majketimile – to je valjda gore nego kad se pripiti Zagorec i napušeni Dalmatinac spominaju o stoljeću sedmom 
. Nema šanse da ih se razumije.
Tada se jednostavno isključim. Ne kužim kaj govore, nema šanse da skužim i jednostavno se više ni ne trudim.
Ako netko uz slabije znanje jezika, provodi dane uz Irce koji razgovaraju na taj način, meni je potpuno jasno kako mu se desi da provede dvadeset godina u Irskoj i dalje ne nauči jezik.
Ne bih ni ja.
Irski naglasak je bas snazan, sretno